Мирис лета... Пут нас је довео до Јужног Тирола, регије која је канда малко другачија од остатка Италије. Са занимљивим језиком, дефинитивно заборављамо да смо у Италији. Лето је, и свуда је препуно људи. На превоју Села се једва пролази од свуда паркираних што кола, што каравана.

Бициклисти, мотористи, шетачи, блејачи - нема кога нема! Не могу ни да замислим како ово место изгледа зими, кад је овде ски сезона. Кажу да је ово једно од највећих скијалишта света, да има повезаних неколико ски центара, са преко 1200 км стаза... Па то је скоро као одавде до Београда!

Овде смо остали 2-3 дана, нашли смо фантастичан штек са веома добром пратећом инфраструктуром, поготово ако пада киша, а падала је ;). (заинтересованим: доста штекова има и на путу за Села превој, али знају да буду "велике" гужве). За пењање овде има ствари за пар векова... По именима првих пењача закључујемо да им је ово "право игралиште" - да не кажем, окућница. Снимили смо Меснеров смер с краја лудих '60., и сад ми је јасно зашто их називају лудим... мора да је ту мало радио Вудсток, деца цвећа, ово-оно... (не)срећом нисмо ушли у њега, већ смо продужили до 3. прста Села, и ту се утркујући са пењачима. Одатле сам први пут видела, да у стени од 300 м, буде бар 7 навеза (двојних, тројних...)! Јесте да је овде стена толико исполирана, да нема шта да отпадне, али брате мили... Никако ми не би било пријатно у таквој ситуацији! Такође сам пратила погледом и оне пењаче у Меснеру - не бих им била у кожи, поготово са полумокром стеном! А вала тај дан сам и могла да зверам унаоколо, обзиром да сам узела "слободан дан". Силазак са треће игле је веома занимљива тура...

А са превоја Села, веома лепо се види северна страна Мармоладе са својим глечером на коме се скија и лети. Ко зна, наравно. Иако смо ми доста више били заинтересовани за јужну стену Мармоладе, сценарио стварно оставља без даха... Предвечерје, избацили смо наше фотеље на превој, блејимо у перјаним јакнама, а из Београда јављају да се асфалт топи. Лепо је не бити у Београду лети!

Из Вал Гардене смо се спустили у Малгу, оставили ствари у кампу, и у предвечерје се упутили ка дому Фалијер. Није лака одлука. Имамо 2-3 дана до повратка у паклене врућине, прогноза је добра за сутра преподне, а већ касније нам препоручују да смо у кампу. Стратегије, мозгања, сабери-одузми, ходај, и ето те. Испод стене која је широка пар километара, а висока па скоро километар! Покушавамо да се оријентишемо, да нађемо нешто познато и карактеристично, да сконтамо куда иде тај "Дон Кихот".

Облаци су навлачили, и затварали нам платно над дуго очекиваном краљицом Доломита! Није фер - стварно није фер :(...

Оставили смо ствари у дому, и прошетали мало ка стени, али без среће са облацима. Надали смо се да ће са раним доручком бити боље. Али сем што је био и сувише рани доручак, и што је био никакав - облаци су и даље били ту негде. Ок, није изгледало као да ће да киши, али у великој и непознатој стени, фали нам још само да је не видимо целу... Живот није бајка?

Миц по миц, бити или не бити. Немогуће је да се не питаш да ли треба кренути или не. Мислим, или ћеш да погрешиш или нећеш. Веома једноставно!

Лагано, са сваким цугом пратимо какви су силази. Ту су још 2 навезе, па се држимо заједно. Буквално.

Не могу баш да се препустим пуном уживању - нема томе места овде?... Покушавам да сконтам на тој смањеној видљивости куда даље, да мислим о оним тежинама у горњем делу стене, па да ли ћемо стићи на жицу за силазак, да ли ће се ови облаци подићи икада, ако окаснимо, како ћемо преко глечера? Пресија, пресија... Овај пут нема драгих другара водича, да помогну у одлукама - сами смо. Оооо, није ли ово велика полица...и сунце?

Све је лако кад си млад - или је барем лакше кад се појави трачак сунца...

Наравно да није лако ни кад си млад, напорно је и некако не престаје! Хоће ли тај врх више, распадoсмо се од пењања :) ?!

Веома занимљив смер...

Врх. Тачно је 16 часова, 00 минута, 00 секунди. Поглед је екстра - гледамо одлазећу гондолу, а гледа и она нас! И не зна се ко је срећнији ;)...

Ништа Миљенко, ондак мало снимање, абзајл до глечера, и ко прави јунаци пешке до језера. A некако ћемо и да кампа да се довучемо. И онако су жичаре само за пајсере...