Следећа станица - Tre Cime di Lavaredo. Историјско место, невероватан поглед... Нажалост, и невероватна цена паркинга, тако да смо остали само један дан... У мору смерова, треба се одлучити за онај један. Кад се узме у обзир наше време задржавања у Три Ћиме, и већ очекиване поподневне падавине, избор нас доводи до још једног класика "Пукотина Пројс" у најнижој Ћими, или ти, по том талијанском, у Пиколисими! Карактеристична пукотина која се пружа скоро целом дужином...

Гдин Пројс(Paul Preuss) се давних дана уписао у историју алпинизма, уз доста других пењача који су допринели његовом развоју, али је мали број пењача који су имали исте погледе на пењање као и сам Пројс... Можда једна од најзанимљивијих његових одлика била је та, да не само што је солирао смерове, већ се и истим путем враћао, тј. отпењавао. То можда сад и не звучи као нека много битна или занимљива информација, али када се у стени сетим овога...?

Пењали смо смер нешто дуже од планираног. Скоро да сам то и заборавила, да ме није Синиша скоро подсетио. Ја сам у једном моменту хтела да "олакшам" то каминско пењање и да изађем на плоче, срећом, успели смо скоро безболно да се вратимо у лепи, хладни, камин који као да краја нема ;). 

Пењање у камину зна да буде веома чудно. Не држим се за ништа, а ту сам у стени... Упирем се леђима, ногама и рукама И напредујем лагано навише.  Синиша ми је причао да кад је пењао "Љубичасти сан" пре пар година, да је од тог упора, зарадио подливе од појаса... Каже да су му се оцртавале оне гајке на које се качи опрема ;). Језиво... Ипак, овде су међуосигурања, како он каже, чешћа него тамо, па је ипак било мало лакше. Након 3 сата смо на врху, спомињемо још једном Пројса, који исти тај смер након пењања отпењао (нисам споменула да је он пењао почетком 20.века), и уз кишу силазимо кроз мокри Дилферов кулоар кроз који мало-по мало, језди камење. Наравно, кад смо изашли из стене, скоро да је сијало сунце!

Осмотрили смо још једном јужну стену Пиколисиме, гледали Касинову линију (тада је гдин Касин још био жив са својих 101 годину!), и сконтали да ће то сачекати неки следећи пут. А и ја бих хтела са другарицама да пењем Дибонову кантну, па... до неке следеће прилике! Сад, правац у ново место, јужни Тирол!

Одлазак са паркинга код дома Ауронзо се дешавао као по правом филмском сценарију. Ми, револтирани што је паркинг контрола хтела да нас одере и више него што пише у нашој књизи за цену паркинга, демонстративно одбијамо плаћање, и чекамо погодан моменат да зјаздимо поред "капије". Наравно, на оном дивном певљивом талијанском нам чика вероватно псује све по списку ;), спомиње карабињере, диктира им наше таблице... Силазећи низ серпентине, примећујемо стварно карабињере у упадљивим колима, који иду ка нама, и као у филму, појављује је се проширење поред пута. Паркирамо се иза неког зида, и након њиховог проласка, задовољни силазимо ка језеру Мизурина. Наше задовољство је трајало таман толико, да смо након неког времена, ћутећи, обоје сконтали да смо ипак мало претерали... Вратили смо се до доње капије да им платимо, али, након објашњавања целе халабуке, чика се само насмејао, вратио нам паре, и махнуо! Богами су чудни ти Италијани...