Уместо одласка у срце Каталоније, Виланова де Меју, због временских прилика, наш план се мења, и упућујемо се, ка југу Француске (изгледа једином месту у том делу Европе где не пада снег). На неки начин ми и није било криво, обзиром да сам годину дана раније провела фантастичне 3 недеље по Каталонији, па тако и у Виланови.

 У вечерњим сатима стижемо у Millаu, где се налази највиши вијадукт на свету. Кажу да је мало виши од Ајфелове куле, а за нијансу нижи од Empire State Building-a. Вијадукт прелази преко реке Тарн, која се и не примећује поред оваквог џина. Жером већ смишља како да скочи одавде, а да га нико не ухапси... Е дечко, дођи ти код наске па скачи. За таква, наизглед, самоубилачка дела, у Србији можеш добити само подршку ;). Како кажу, једна уста мање...

Елем, иста та речица Тарн, је усекла клисуру(gorge du Tarn), која представља, уз клисуру Жонт(gorge la Jonte), изузетне геоморфолошке феномене због специфичних ваза које су направила у стени, уједно и дестинацију број 1 за пењаче широм Европе.

Следећих пар дана смо провели у тим клисурама. Пењање у овим клисурама се доста разликује од пењања у Пиринејима, из неколико разлога... Осим што се налазе у цивилизацији (приступи од кола до уласка у смер су по неколико минута), висине су до 100-150 метара, смерови су опремљени болтовима, тј. фиксним међуосигурањима. Морам да напоменем, да је размак између њих често и до 5-6м, а има и већих растојања, што значи да пад, ако се деси, може поприлично да траје.

Осим једноставније логистике, овде нема више једноставних ствари. Смерови су већином тешки, и права је реткост наћи нешто испод оцене 6с. Кад кажем тешки, поред техничке оцене, мислим и на издржљивост, јер преовлађују апсолутно вертикални, до превисни смерови. Бирамо смерове који нам леже, а који нам се и свиђају. Док смо пењали Biotone, све време сам зевала у навезу која се налазила преко пута, у мени, најлепшем смеру...

Зашто најлепши? Ма не знам... Знам само да ми поглед није силазио оданде. Кад смо завршили смер, разговарала сам са Себом о томе "преко пута". Наравно, тај смер има 3 звездице (што говори да је нај, нај, нај :), и јесте "под морати" пењати. Изненадила сам се кад сам видела да је слабија оцена, него овај који смо сад пењали... Уф, мораћу сутра у Arete Oueste :)!

Не лези враже... Освануо је снег... Проводимо дан у окапини, са невероватним великим бројем пењача, који ту кампују, кувају чај, пењу... А тамо иза снег ;)...

Последњи дан. Бити или не бити. Консултујем се са другарима који су га пењали, хм... нешто ме и не охрабрују да уђем. Сабирам се, одузимам и додајем... Естетски ме веома привлачи, експониран, "ваздушаст", међутим, свесна сам да смер тражи издржљивост, има четири цуга - константних тежина, све време у вертикали. Јирка ме подржава, закључујемо, ако не уђемо кукаћемо, ако уђемо кукаћемо ;).

Он пење први цуг, доста полако. Хладно је. Хладно је за медаљу, па јуче је падао снег! Давид настаља други цуг. Мој је трећи цуг, Јирка проверава да ли сам сигурна за вођство? Жером и Ману су испред нас, и остављају ми комплете. Сад ја крећем, исто тако лагано. Размаци међу копчањима су јуначка. Мислим се у себи како сам могла да понесем нешто од опреме, јер да се ја питам, ово се зове полуболтовани смер, а не болтовани. Прсти су ми смрзнути, али напредујем полако. Пролазим део који сам оценила као да би могао да буде детаљ 6а(кључна тежина), кад до мог мозга долази информација - подлактице прсле, подлактице прсле... Видим даље хватове, видим фантастично место где ћу моћи да се одморим, чак видим и копчање у близини. Међутим, то што ја видим ипак надјачава информација да су ми пукле подлактице, и само примећујем да немам осећај у рукама. Падам. Уф... пад је имао 7-8 метара, и кад је престао, успела сам само да опсујем!!! Нисам повређена, све је ок, обавештавам екипу долу на штанду, као и ове горе. Бесна сам на себе! Јуче сам успела да попнем доста тежу оцену од ове, а сад сам испала. Јирка пита да ли могу да наставим, и ако не могу да није фрка, смислићемо нешто. Ма важи, мислим се како да смислим да ове моје подлактице постану функционалне, па да изађем овај цуг... Након одмора, одлучујем да ипак идем даље. Одлучујем се за стратегију од болта до болта (хвала де ;), и ево, опет смо у игри.

Дисање, уштеда енергије, непаничење... Пред сам излаз, кад сам угледала Мануа и Жерома на штанду, пала сам у искушење да заурлам - Доста ми је ове игре, баците ми уже. Али нисам. Ипак су била још 2 болта до њих... Још један болт...

Safe!

Био је то знак другарима на доњем штанду да сам завршила цуг.
 

Након доручка и последњих припрема за успон, крећемо колима пар километара ка Banos de Benasque, последњој цивилизацији на око 1600 метара надморске висине, одакле даље настављамо, природним путем :). Пред нама се налази висока баријера, висине око 500 метара, кроз коју пролази планинарска стаза. Кад то прођемо, требало би да наиђемо на заравњенији део, око неких језера, али улазак у смер је тек на надморској висини од 2600 м. Идући том стазом, сабирала сам шта све имам у ранцу...

/...Штапови за ходање које сам понела да ми олакшају живот, на овом нагибу су апсолутно неупотребљиви... Толико ми је вруће, да ми перјана јакна у ранцу можда и не треба... А и та врећа, зар ми је она требала, па може да се спава само у бивак врећи, као што смо нпр. спавали летос у Проклетијама... Пролазак кроз ту стеновито/травнату баријеру је трајао довољно дуго, да стигнем да пресаберем све ситнице, и да убедим себе да ми за следећи планирани бивак ма скоро ништа од тога не треба. Као да и сама опрема коју вучем није довољно тешка!.../

Елем, постоји она стара изрека - Све се догађа са неким разлогом. Излазак до језера Алба, и коначно уочавање мог циља ту, учинио је да мало направим паузу у сабирању...

Након 4 сата приступа, коначно стижемо на превој, и уз топло поподневно сунце започињемо пењање. У навези сам са Корнеом, дечком из Холандије, са којим током пењања налазим неке заједничке теме за причу, ни он није из "алпских земаља", мада, за разлику од мене, доста времена проводи у истим (ок, истина је да сам покушавала да му објасним да би и ја проводила тамо више времена, него не могу све да постигнем што хоћу :), кратак ми је дан!).

Гребен ди Алба се пружа правцем И-З, па тако да у моментима кад смо на јужној страни, уживамо у благодетима сунца и суве стене, међутим кад зађемо на северну стену, моје ципеле итекако реагују на мокар снег, кога има све више, како добијамо на висини. Ипак, немам често прилику да пењем такав гребен, у савршеним временским условима (сунчан дан, без ветра, без облачка, са бојама залазећег сунца), тако да нисам превише размишљала о мокрим ногама, већ сам се препустила уживању пењања у фантастичном жутом чврстом граниту! Лепо напредујемо. Корне и ја се смењујемо у вођству, користимо технику симултаног пењања, која је доста коришћена од стране пл. водича. Ако се примењује правилно, омогућује веома брзо и безбедно напредовање. На лаганом терену идемо на кратком ужету, а кад терен постане захтевније, повећавамо и растојање међу нама, као и број међуосигурања. Пар пута смо наилазили на веома захтевне детаље, где смо се осигуравали на класичан начин, јер симултано пењање није било погодно. Примећујем и да је трење између стене и мојих ципела изузетно велико, што ми даје додадтну сигурност у пењању.

Приближавамо се другој жендерми гребена, чији се врх налази на око 3000м. Ту смо планирали да спавамо. Сунце је на самом заласку, и имамо још мало времена да по дану припремимо "апартмане". Наша цела група ја на том месту (око 15ак нас), и свако тражи за себе најбоље место -  а то значи само једно, што равније!

Успела сам да нађем неки канал у који сам се уштекала, и није било лоше (сем једног камена који ме је целу ноћ подсећао на његово постојање испод подлошке!), мада је било и оних који нису успени да нађу део гребена са 3 звездице, па су ноћ провели у полуседећем полужају, укопчани на доста места у стени! Ноћ је прошла без ветра, препуна звезда, само се повремено чују шушкања врећа људи који се врпоље... Будила сам се пар пута током ноћи, и сваки пут би се фасцинирала тренутком. 

Јутарња свежина нас је разбудила веом брзо, и након лагане клопице и чаја, наставак ка врху Алба (ипак сам сконтала да ми можда и нису требале све оне глупости из ранца, али да су ми у сваком случају веома олакшали бивак.

Даље пењање се одвијало на северној страни гребена, и обзиром да је већ крај октобра, мало по мало смо наилазили на деонице где би цепин и дерезе биле више него добро дошле.

Обзиром да их нисмо носили, морали смо да будемо изузетно пажљиви, а уједно и стрпљиви...

 На врх смо изашли баш у време сијесте :) (Шпанија је закон!!!), тако да након одмора и сликања, крећемо суровом стазом назад.

Искрено, одбројавала сам кад ће се силаз завршити, и само сам чекала да видим кола за повратак! Пењање је стварно било екстра, али приступ... изутно напорно... Током силаска, време се видно квари (изгледа да они уместо временске прогнозе имају временску тачнозу (аут.пр.Фића), и уместо планираног подизања базе негде у Каталонији, ипак и ту ноћ проводимо у хотелу у долини, и што би рекао Жером - Тhis is Mountain Academy, not Military :).

А сутра... Правац -  Француска!

Па шта, сваком се деси да погреши. Неко погреши задатак, па падне испит. Неко погреши прорачун, па добије отказ. Ја погрешим датуме, па кренем дан раније на пут ;). Како те грешке могу да буду погубне, моја је скоро без последица :).  

Са паузом у Љубљани, лакше се подноси ноћна вожња до Милана. Никад нисам била у Милану, па ми је мало фркица... Добро, на карти пише да стижемо око 7 ујутру, бар ће бити дан! Не лези враже, буди ме шофер, и каже са бугарским акценом - Гара Милан, гара Милан... Пет ујутру - мркла ноћ, расвета и сумњиви ликови (ок, мени су у непознатом месту, у то доба, сви сумњиви!). До аеродрома могу да стигнем кад променим пар возова, али први могу да хватам тек за који сат. Јее...

У Тулуз сам слетела око поднева. Ту сам :)! После свега, стигла на договорено место :), чекићам са другаром талијаном на осунчаном главном тргу, остатак екипе.

Дамски пртљаг...

Онда вожња, опет, овај пут ка шпанском селу Benasque. По плану ће нам то бити база следећих пар дана - подножје централних Пиринеја. 

Алпинизам (као и остали спортови у природи) је такав да је везан за временску прогнозу, и планови који могу да се праве, су најчешће оквирни. Наш план од 5 дана у Пиринејима, након што је подвргнут подацима најсвежије временске прогнозе и личним искуствима локалаца у том региону, промењен је. Јасна прогноза, каже - 2 стабилна дана, а онда - хладан фронт са севера, долази зима... Пико ди Ането ће морати да сачека неки следећи пут, јер се одлучујемо за краћи и приступачнији гребен Алба.

Сви ћемо пењати исти смер - CRESTA DE LOS QUINCE GENDARMES, што сам ја са својим познававањем шпанског сконтала - креста (оштар)гребен 15 Жендарма :), шта год била та последња реч ;). Уз помоћ Мануа, коме енглески није јача страна (али зато пењање јесте ;), успела сам да разазнам детаљан опис смера.

У суштини, и не разликује се пуно од оног што сам читала на нету - смер је веома дугачка, са изазовним и експонираним детаљима - гребен је оштар и неретко хоризонталан, често у скоковима, доста пењања, отпењавања, понеки абзајл... Тежина слободног пењања је највиша IV+, са назнаком да није лако, приступ веома стрм... Иако су ове ствари биле наглашане, нисам придавала томе превелик значај. У ствари, мој пут је толико дуго трајао да сам маштала само о једном добром спавању пред долазеће дане... И овако после те ноћи, чека ме биваковање, или ти ноћ у стени, под отвореним небом, а кад се то планира, углавном се надаш да ће бити ведро!

Пауза између другог и трећег стадијума, била је кратка. Главни задатак који смо, ми (учесници) имали, био је да осмислимо програм за тај, трећи стадијум.

У питању је био индивидуални рад, и очекивало се од сваког од нас, да направи по три предлога, у коме ће обрадити питања логистике, а који ће се уклопити у добијене оквире и наравно, у планирани буџет. Уз све то, презентација сваког предлога, не више од пар слајдова. Не могу рећи да је први пут да сам се сусрела са оваквим задатком, али је засигурно најозбиљнији.

Поред позитивних коментара, савета, и предлога за наше сличне будуће радове (стварно је леп осећај кад видиш да се рад цени ;), одлучено је да идемо у Пиринеје.

Обзиром да је крај октобра, Пиринеји би требало да нам омогуће бар некакво пењање у високим планинама, за разлику од централних Алпа, где у то време, и није баш пењачка сезона.

Сврха овог стадијума, била је да осетимо шта све доноси пењање у високим планинама . Пењачки циљ нам је био понављање најпознатијих гребенских смерова у региону Пико Ди Ането(који је уједно и највиши врх Шпаније). Читајући о тим смеровима, увиђам да није поента у њиховој тежини, већ у комплексности, што се одражава дугачким приступима, дугачким пењањем и наравно, напорним силаском. А и силне препоруке о ноћењу у "Хотелу Ането", по могућству по ведрим небом, већ ми говори да ће ранац бити пун ситница које олакшавају бивак.

Број људи који пење у тим крајевима, доста је мањи него у централним Алпима, тако да класичне проблеме, типа - укрштање ужадије са другим навезама, велики број људи у смеру, и све остале нус појаве произведене масовношћу, сведене су на минимум.

Узбуђење је било толико велико, да сам опуштено кренула на пут, не размишљајући о оним стварчицама које у фантастичној нам домовини НИКАД не смемо занемарити... То што сам се опустила да размишљам мало прозападњачки, и што сам мислила да сам слободна да путујем где хоћу и кад хоћу, довело ме је до нигде другде, него до ситуације да кренем на пут нпр. данас, а да ми виза важи тек од сутра... Браво Сано, сваки пут превазилазиш саму себе!

Па шта сад, бар сам рођендан провела у вожњи до границе и назад, ајд, ко још може тиме да се дичи...