У припремама за #1 стадијум, почела сам да примећујем и знаке немоћности. Како физички, тако и, хм, бирократски. Била сам преуморна више безуспешним јурењем веза термина по другим амбасадама, кад ми се у једном моменту јавља Марко Презељ, један од водећих словеначких алпиниста.
Без обзира што ме не познаје, ипак ми помаже у ситуацији око гарантног писма(он је један од представника школе испред које ме је Томаж позвао). Хвала! И сад кад је писмо стигло и предато у амбасаду (2 дана пред планирани пут), ја коначно примећујем физичку слабост која ме мори већ данима, и мерим температуру...
На дан планираног пута, лежим у кревету, са температуром од +40степени, да би ускоро завршила и у болници, где сам провела следећих 10ак дана због јаке инфекције... Што би се рекло, за попиз***! У болници сам преузела пасош од Синише, и то са визом (иронија...), мада, пут у Аосту више није долазио у питање 
.
Да малер буде већи, на боловању сам била током ускршњих празника...
Срећом, доктор ми је преписао постболничку терапију, па смо били мало и у шетњи кроз легендарну долину Врата...
На крају крајева, све се дешава са неким својим разлогом, зар не?
