Елем, почело је веома наивно ;)...

 Читајући магазин Vertical, налетела сам на конкурс за The Mountain Academy. Морам признати, од кад листам "пењачку" литературу, нисам наишла на нешто што би било слично овоме - школица организована за тзв. "следећи ниво" пењања, на различитим локацијама широм Европе (а и ван), где ће изабрани кандидати бити у могућности да сарађују са професионалним пењачима и пл.водичима (са истим оним о којима се иначе и чита у таквим новинама), а поред свега тога, 'младинци ће бити опремљени "у фулу" од стране спонзора... Такође, провлачи се идеја о нагалшавању другачијег схватања пењања, где се не даје акценат на тежини и драматици (мада се мора признати да ови описи красе наш спорт), већ на хармонији, поштовању, преданости, забави и задовољству.

Хм... За мене, све ово звучи веома изазовно, међутим, одмах након тога се јављају оне познате мисли : Ијаој, па ја сам из Србије, овај магазин излази на 4 језика у Европи, ко зна колико ли је људи до сад прочитало ово, јер док овај часопис путем поште и стигне до мене у Србију већ је време за следећи број ;)... Гомила емоција која ме још више бацају у бедак (сва та тензија и комлекс ниже вредности који генерално осећамо као нација, а који је вероватно проузрокован годинама изолације од света).

Да ме пар дана пред истек рока Ања није напичила да сам ментол ако не покушам, вероватно не би ни села да попуним образац и направим презентацију о себи... Сконтала сам - само опуштено, ако ништа друго, па бар ће бити нека пријава из наших "заборављених" крајева.  

Није прошло пуно, стигло ми је е-писамце, и умало да сам помислила како се неко лепо нашалио са мном. Кажу - Примљена си...

Изгледа да ће ми требати још доста времена да научим да вреднујем свој рад...