Раније нисам била на Романији. Да видимо... Босна-ба.
Како сам разумела, циљ овог табора је био да окупи пењаче из разних крајева Србије, да заједно пењу, друже се, размењују своја искуства... Стварни исход је био да се осим пењача из Србије (Суботица, Сомбор, легендарна Кикинда, Чачак, Краљево, Београд) ту појавило још људи са Пала, из Сарајева, Зенице, Бановића. На Новаковој ливади, испод Великих стијена Романије, у једном моменту је бројало 20ак шатора, логорска ватра и реч "пењање" која се најчешће помињала.
Све је одисало неком чудном атмосфером, нова познанства, нова стена. Романија је пре рата била главни пењачки центар БиХ-а, и ту су достигнути пењачки максимуми те генерације. Лаза из Кикинде је био овде већ неколико пута, па нас у петак ујутру упознаје са смеровима. Приступ је кратак, стена је релативно добра, силази једноствани. Крај је септембра, и надморска висина од 1500 метара, је права мера за уживање у сувој стени... Наредна 3 дана су се пењали класични смерови, али и нови, модерни.
Ћаскање у стени ;)
/...Све ме то мало подсетило на једну АОБ акцију у Враци, од пре пар(сад већ доста) година, када смо се утркивали са смеровима. Наравно-тада веома позитивно и здраво утркивање.../
Овде је било другачије, јер се ипак нисмо сви познавали. Неки смо се знали добро, неки "из виђења", а неке сам имала задовољство да први пут упознам! Људи који су се јуче упознали, данас већ пењу заједно... дан за даном, екипа се повећавала - кафа је брзо нестајала, а вођа табора је, упркос чикању :), уредно водио евиденцију, ко је шта пењао и где је ко на крају дана.
Током табора сам чула од већине учеснике да би било лепо чешће организовати оваква дешавања, такав сам утисак и ја имала. Све је то лепо кад се индивидуално ми бавимо тиме, али можда се мало у тој сепарацији изгуби додир са реалношћу? Чини ми се да је табор изузетна прилика да се науче и покупе разноразни трикови приликом пењања, да се чују туђа размишљања, као и то да се види колика је та наша популација... Много боље место за дискусије од загушљивих кафана, морам признати.
Захваљујем се Данијели Бабовић и Синиши Вујић на организовању лепог дружења, и наравно, свим учесницима 
!
До неке следеће прилике!
/...година 2010.
Чујте и почујте,
организује се табор, отворен за све пењаче,
уколико желите да ВИ водите мање искусне пењаче у смерове, попуните Пријаву А,
уколико желите да ВАС воде у смерове, попуните Пријаву Б,
уколико желите да само да се дружите, пратите вечерње пројекције, попуните Пријаву В.../