Коначно сам набавила сега-мега хард-диск, и ових дана бакћем се сређивањем разноразних успомена, пардон, података.

Тако наиђох на овај спот, који смо направили након боравка у Велсу пре пар година.

Кад погледам уназад, кад прочитам своје белешке о том догађају, некако ми се чини да је то била нека прекретница у мом животу. Уствари, не баш прекретница, више као први излазак из чауре у којој је време стало...

То вам је као онај догађај кад примећујете да се стално вртите у круг, а ван чауре ипак време тече. (а то се ни не зна...)

Као кад ја покушавам да измислим топлу воду, а она, тамо негде, одавно постоји. (а ја то ни не знам...)

Као кад само хоћете нормалан живот, а живите у чаури.

И случајно, само изађете одатле...

Често ми прође кроз главу она прича о Ескимима :

"...Ескими су дуго година живели као најсрећнији народ на свету. Уживали су у леду Северног Пола, у пецању кроз рупу у леду, у дугим и хладним данима, и још дужим ноћима. Њима није било ништа лепше  него живот у иглоу! А онда су једног дана дошли проклети странци и показали им слике и филмове о животу на Хавајима..."

Село Taghia има око 400 становника, од којих су 100ак клинци. Босоноги малаћи који по цео дан трче по камењарима, терају стоку на испашу, а кад наиђу  "странци" облећу их са свих страна... Овде се људи баве сточарством, ситном пољопривредом, не би ли се прехранили током године у не тако питомим крајевима Високог Атласа. И срећни су. Бар тако изгледају...

Мени су дани пролазили уобичајеним током, као и иначе кад одеш на "одмор". Довољно брзо да схватиш да ускоро идеш кући, и довољно споро да успеш да се "одресетујеш" од свега! Одсуство мобилне телефоније и сл. електронике допринело је да се више дружимо! И да причамо о свим оним темама за које иначе "немамо времена"... Да живимо недељу дана "Inch' Allah" начин живота. И да се запитамо шта је срећа...

Пењање по црвеним стенама овог цирка, није само лепо,  морам признати да је било помало је и напорно. Приступи су ретко били испод сат-два, а и сам терен, иако веома атрактиван, није баш толико дружељубив, или ти "user friendly".

Прескакање речица сам апсолвирала још други дан, када смо Курт, Корне и ја покушали да пењемо класик "Stae" у северној стени Taoujdad. Ако се по јутру дан познаје - опуштено смо могли да останемо да хрчемо још који сат, обзиром да су нас се облаци опколили са свих страна. Након пола сата хода кроз кањон, престала сам да размишљам да ли ћу успети следећи пут да прескочим речицу, патике су ми већ биле мокре... Више ми је било у глави да ли ћу успети да изађем одавде у целости, јер су  се све чешће појављивали "мостићи" од којих су ми ноге трнуле :).

Нетипичан берберски мост

А ови блесави Бербери, ускраћени лети за зелене пашњаке у близини својих кућа, морају са козама да пењу по стенама оцену бар 4, не би ли нахранили стоку.

Типичан берберски мост

Након 2 сата, ушли смо у смер, и убрзо је почела киша. 

Бежанија...

И опет по истим кањонима назад... О да, фантазија!

Први дан пењања.

Листамо водич који је скоро издао Christian Ravier, француз који велики део сезоне проводи овде на отварању и прикупљању информација о новим смеровима, а који је такође сад са нама (просто ми је још увек невероватно колико је овај наш пројекат сјајан и шта нам све пружа!:). Водич обилује свим неопходним информацијама - како доћи до села, где спавати, шта пењати, приступе, силазе... Са једном зачкољицом - на француском је. И на моје питање да ли се можда планира издање на енглеском, добила сам саркастичан одговор - ако хоће енглези да га преводе слободно, ја нећу :)... Толико о националном идентиту.

Почетак је априла, и већина нас није провела баш пуно времена на пењању у сувој стени. Ја сам била мало ту по лепој нам земљи, али ништа претерано, тако да нисам планирала за тај дан ништа превише стресно. Себ је већ био овде, па препоручује мени и Патрисији смер La reve d'Aicha - Сан Ајше, и по имену нам се већ допада. Постоји нека теорија да лепи смерови имају лепа имена ;), и веома ми се свиђа да то проверавам! Смер се налази у најближој стени до које има 20ак минута, и у водичу пише најлакша смер у масиву. Патрисија и ја се већ радујемо томе, али следећа информација нас подсећа да је то била "релативна" информација, а да је тежина смера 6а+... Хехеее, ма у ствари нема везе... и овако ће Себастијан да иде са нама, па кад се ми уморимо он ће да настави ;). Тако је лако правити женске планове ;).

Спаковале смо опрему, и упутиле се ка смеру. Доћи до подножја смера значи прегазити неколико речица и водопада. Ако се узме у обзир да је зима била богата падавинама, већ се претпоставља резултат - нису то у питању речице - него РЕКЕ! И наравно да смо дошле мокре до смера ;), али бар смо се лепо исмејале. Хехее, ипак је први пут све смешно и весело ;)! По нашем плану, а ћу да започнем смер, Патрисија ће други цуг... Себ ће са Давидом, па ако зашкрипи, ће да ускочи. Тежина почиње од трећег цуга, и држи до краја...

И фантастично почиње. Црвени кречњак обасјан сунцем, река хучи, пењање тече. Долазим на крај другог цуга, и ту затичем само Патрисију... Хехеее... Ок, није зашкрипало, али смо у тај смер ушле са чињеницом - Себ је ту... А сад га више ни не видимо! Смех је био неизбежан у тој ситуацији, и једино што смо могле након 2 цуга, је да се уозбиљимо и да наставимо пењање, што смо и урадиле, и уследило је краcно плезање...

Патрисија у потрази за Себом...

Сана у потрази за Себом...