Вече сам провела са својим омиљеним људима. Пријатељима са којима пролазим цео живот кроз добро и зло (мада нас је зло чешће качило..). И цело вече, хтели - не хтели, спомињали смо ту финансијску кризу. И то како је моја мама остала без посла, како је Маки после дужег времена нашао шљаку, како Ненси дефинитивно мора да промени пристоп, како је Ањи "скроз ок" да сама проводи сате за воланом, а како је Кејто рекордер на листи "Најкраће незапослени људи"!

Ја сам ту била мали ванземаљац, који као (још увек) студент, бива издржаван од људи којима криза задаје низак ударац.

Ванземаљац, који је и поред језиве кризе, успео да оде у далеки Мароко.

Драга фамилијо, хвала вам на томе!

...

Почела сам сама да путујем, па сад већ давно. Ипак, никад цмиздравија нисам напустила аеродром "Никола Тесла"... Са другарима сам преспавала на аеродрому у Милану, и следећег јутра слетела у Маракеш - престоницу Марока.

Након комплетирања екипе, кренули смо климатизованим бусом даље. Сви смо били веома сломљени од раних летова, и док смо пролазили кроз разне "чудне" арапске градове, сви смо хркали... До смене првозног средства. У полупустињском амбијенту, климатизовани бусић смо заменили за распаднуте комбиће са погоном на сва 4...

Од тад, вожња је трајала...

И то, све до касних вечерњих сати, тј. све до места Zaouia Ahanesal, где смо преспавали... Вечера је била пребогата свим  и свачим, за место докле асфалт не допире, ни у најави. А хигијена због које сам толико страховала, испоставило се да је на вишем нивоу него разни угоститељски објекти у центру нашег великог града! Остале детаље нисам ни приметила, умор ме је закуцао за душек.

Јутро. Сазнајем да смо у селу од 1000+ становника (до ког макадамом има бар 5-6 сати вожње), и да нас одатле очекује лаган вишечасован трек кроз долину, до села Taghia, нашег циља!

Успут пролазимо кроз село, одакле деца истрчавају и траже нам нешто... Мој француски је лош, и сазнајем од другарице да нам траже оловке и бомбоне. О боже, па нисам ни размишљала о томе. У овом моменту, у мом радном столу се налази преко 50 оловака разних боја, са шљокицама, без... бомобоне коштају толико да ни поред кризе не осећам да не могу да их приуштим... А опет ништа немам при руци, што бих могла да поклоним овој босоногој деци!

Међутим, ускоро да мене долази информација да никако не поклањамо никоме ништа (поготово не деци која просе...), јер на тај начин подстичемо прошење - које су наравно овакви туристи као ми и развили. И да све што желимо да поклонимо клинцима да дамо учитељима, па ће им они то давати, по заслугама... Хм, кад ставиш прст на чело - логично! 

Настављамо даље пут, и у неком моменту уочавам кућицу са друге стране обале. На веома удаљеном месту, ван села, на први поглед ми личи на праву кућу од блата, чак видим и потпорне дрвене стубове?! Размишљам како мора да је тежак живот ту, без контакта са светом, ту где се асфалт налази на један дан јахања (а тамо сам последњи пут видела и далеководе...). Ипак, са својим младелачким видом успевам да изоштрим слику фотоапарата, и имам шта да видим. У недођији - кућица има соларне ћелије, сателитску антену, и сад већ познати стил берберских кућа... Невероватно ми је. Иако су ту, богу иза трегера, свест им је на нивоу, мени неочекиваном. О боже, какве језиве предрасуде развијамо!

И коначно! Стигли смо.

Taghia

Сутра идем први пут ван европског континента, на претпоследњи стадијум, у Мароко. 

Сад ћу прво да се распакујем од претходних путешествија (пар дана на путу - од Горњака, преко Лисина, Скопја, покушаја доћи до Алдинаца, и на крају Матке...), а онда, слична процедура - да се спакујем за следеће путешествије.

Узбуђење, трема, фрката...

Уместо одласка у срце Каталоније, Виланова де Меју, због временских прилика, наш план се мења, и упућујемо се, ка југу Француске (изгледа једином месту у том делу Европе где не пада снег). На неки начин ми и није било криво, обзиром да сам годину дана раније провела фантастичне 3 недеље по Каталонији, па тако и у Виланови.

 У вечерњим сатима стижемо у Millаu, где се налази највиши вијадукт на свету. Кажу да је мало виши од Ајфелове куле, а за нијансу нижи од Empire State Building-a. Вијадукт прелази преко реке Тарн, која се и не примећује поред оваквог џина. Жером већ смишља како да скочи одавде, а да га нико не ухапси... Е дечко, дођи ти код наске па скачи. За таква, наизглед, самоубилачка дела, у Србији можеш добити само подршку ;). Како кажу, једна уста мање...

Елем, иста та речица Тарн, је усекла клисуру(gorge du Tarn), која представља, уз клисуру Жонт(gorge la Jonte), изузетне геоморфолошке феномене због специфичних ваза које су направила у стени, уједно и дестинацију број 1 за пењаче широм Европе.

Следећих пар дана смо провели у тим клисурама. Пењање у овим клисурама се доста разликује од пењања у Пиринејима, из неколико разлога... Осим што се налазе у цивилизацији (приступи од кола до уласка у смер су по неколико минута), висине су до 100-150 метара, смерови су опремљени болтовима, тј. фиксним међуосигурањима. Морам да напоменем, да је размак између њих често и до 5-6м, а има и већих растојања, што значи да пад, ако се деси, може поприлично да траје.

Осим једноставније логистике, овде нема више једноставних ствари. Смерови су већином тешки, и права је реткост наћи нешто испод оцене 6с. Кад кажем тешки, поред техничке оцене, мислим и на издржљивост, јер преовлађују апсолутно вертикални, до превисни смерови. Бирамо смерове који нам леже, а који нам се и свиђају. Док смо пењали Biotone, све време сам зевала у навезу која се налазила преко пута, у мени, најлепшем смеру...

Зашто најлепши? Ма не знам... Знам само да ми поглед није силазио оданде. Кад смо завршили смер, разговарала сам са Себом о томе "преко пута". Наравно, тај смер има 3 звездице (што говори да је нај, нај, нај :), и јесте "под морати" пењати. Изненадила сам се кад сам видела да је слабија оцена, него овај који смо сад пењали... Уф, мораћу сутра у Arete Oueste :)!

Не лези враже... Освануо је снег... Проводимо дан у окапини, са невероватним великим бројем пењача, који ту кампују, кувају чај, пењу... А тамо иза снег ;)...

Последњи дан. Бити или не бити. Консултујем се са другарима који су га пењали, хм... нешто ме и не охрабрују да уђем. Сабирам се, одузимам и додајем... Естетски ме веома привлачи, експониран, "ваздушаст", међутим, свесна сам да смер тражи издржљивост, има четири цуга - константних тежина, све време у вертикали. Јирка ме подржава, закључујемо, ако не уђемо кукаћемо, ако уђемо кукаћемо ;).

Он пење први цуг, доста полако. Хладно је. Хладно је за медаљу, па јуче је падао снег! Давид настаља други цуг. Мој је трећи цуг, Јирка проверава да ли сам сигурна за вођство? Жером и Ману су испред нас, и остављају ми комплете. Сад ја крећем, исто тако лагано. Размаци међу копчањима су јуначка. Мислим се у себи како сам могла да понесем нешто од опреме, јер да се ја питам, ово се зове полуболтовани смер, а не болтовани. Прсти су ми смрзнути, али напредујем полако. Пролазим део који сам оценила као да би могао да буде детаљ 6а(кључна тежина), кад до мог мозга долази информација - подлактице прсле, подлактице прсле... Видим даље хватове, видим фантастично место где ћу моћи да се одморим, чак видим и копчање у близини. Међутим, то што ја видим ипак надјачава информација да су ми пукле подлактице, и само примећујем да немам осећај у рукама. Падам. Уф... пад је имао 7-8 метара, и кад је престао, успела сам само да опсујем!!! Нисам повређена, све је ок, обавештавам екипу долу на штанду, као и ове горе. Бесна сам на себе! Јуче сам успела да попнем доста тежу оцену од ове, а сад сам испала. Јирка пита да ли могу да наставим, и ако не могу да није фрка, смислићемо нешто. Ма важи, мислим се како да смислим да ове моје подлактице постану функционалне, па да изађем овај цуг... Након одмора, одлучујем да ипак идем даље. Одлучујем се за стратегију од болта до болта (хвала де ;), и ево, опет смо у игри.

Дисање, уштеда енергије, непаничење... Пред сам излаз, кад сам угледала Мануа и Жерома на штанду, пала сам у искушење да заурлам - Доста ми је ове игре, баците ми уже. Али нисам. Ипак су била још 2 болта до њих... Још један болт...

Safe!

Био је то знак другарима на доњем штанду да сам завршила цуг.