Након доручка и последњих припрема за успон, крећемо колима пар километара ка Banos de Benasque, последњој цивилизацији на око 1600 метара надморске висине, одакле даље настављамо, природним путем :). Пред нама се налази висока баријера, висине око 500 метара, кроз коју пролази планинарска стаза. Кад то прођемо, требало би да наиђемо на заравњенији део, око неких језера, али улазак у смер је тек на надморској висини од 2600 м. Идући том стазом, сабирала сам шта све имам у ранцу...
/...Штапови за ходање које сам понела да ми олакшају живот, на овом нагибу су апсолутно неупотребљиви... Толико ми је вруће, да ми перјана јакна у ранцу можда и не треба... А и та врећа, зар ми је она требала, па може да се спава само у бивак врећи, као што смо нпр. спавали летос у Проклетијама... Пролазак кроз ту стеновито/травнату баријеру је трајао довољно дуго, да стигнем да пресаберем све ситнице, и да убедим себе да ми за следећи планирани бивак ма скоро ништа од тога не треба. Као да и сама опрема коју вучем није довољно тешка!.../
Елем, постоји она стара изрека - Све се догађа са неким разлогом. Излазак до језера Алба, и коначно уочавање мог циља ту, учинио је да мало направим паузу у сабирању...
Након 4 сата приступа, коначно стижемо на превој, и уз топло поподневно сунце започињемо пењање. У навези сам са Корнеом, дечком из Холандије, са којим током пењања налазим неке заједничке теме за причу, ни он није из "алпских земаља", мада, за разлику од мене, доста времена проводи у истим (ок, истина је да сам покушавала да му објасним да би и ја проводила тамо више времена, него не могу све да постигнем што хоћу :), кратак ми је дан!).
Гребен ди Алба се пружа правцем И-З, па тако да у моментима кад смо на јужној страни, уживамо у благодетима сунца и суве стене, међутим кад зађемо на северну стену, моје ципеле итекако реагују на мокар снег, кога има све више, како добијамо на висини. Ипак, немам често прилику да пењем такав гребен, у савршеним временским условима (сунчан дан, без ветра, без облачка, са бојама залазећег сунца), тако да нисам превише размишљала о мокрим ногама, већ сам се препустила уживању пењања у фантастичном жутом чврстом граниту! Лепо напредујемо. Корне и ја се смењујемо у вођству, користимо технику симултаног пењања, која је доста коришћена од стране пл. водича. Ако се примењује правилно, омогућује веома брзо и безбедно напредовање. На лаганом терену идемо на кратком ужету, а кад терен постане захтевније, повећавамо и растојање међу нама, као и број међуосигурања. Пар пута смо наилазили на веома захтевне детаље, где смо се осигуравали на класичан начин, јер симултано пењање није било погодно. Примећујем и да је трење између стене и мојих ципела изузетно велико, што ми даје додадтну сигурност у пењању.
Приближавамо се другој жендерми гребена, чији се врх налази на око 3000м. Ту смо планирали да спавамо. Сунце је на самом заласку, и имамо још мало времена да по дану припремимо "апартмане". Наша цела група ја на том месту (око 15ак нас), и свако тражи за себе најбоље место - а то значи само једно, што равније!
Успела сам да нађем неки канал у који сам се уштекала, и није било лоше (сем једног камена који ме је целу ноћ подсећао на његово постојање испод подлошке!), мада је било и оних који нису успени да нађу део гребена са 3 звездице, па су ноћ провели у полуседећем полужају, укопчани на доста места у стени! Ноћ је прошла без ветра, препуна звезда, само се повремено чују шушкања врећа људи који се врпоље... Будила сам се пар пута током ноћи, и сваки пут би се фасцинирала тренутком.
Јутарња свежина нас је разбудила веом брзо, и након лагане клопице и чаја, наставак ка врху Алба (ипак сам сконтала да ми можда и нису требале све оне глупости из ранца, али да су ми у сваком случају веома олакшали бивак.
Даље пењање се одвијало на северној страни гребена, и обзиром да је већ крај октобра, мало по мало смо наилазили на деонице где би цепин и дерезе биле више него добро дошле.
Обзиром да их нисмо носили, морали смо да будемо изузетно пажљиви, а уједно и стрпљиви...
На врх смо изашли баш у време сијесте :) (Шпанија је закон!!!), тако да након одмора и сликања, крећемо суровом стазом назад.
Искрено, одбројавала сам кад ће се силаз завршити, и само сам чекала да видим кола за повратак! Пењање је стварно било екстра, али приступ... изутно напорно... Током силаска, време се видно квари (изгледа да они уместо временске прогнозе имају временску тачнозу (аут.пр.Фића), и уместо планираног подизања базе негде у Каталонији, ипак и ту ноћ проводимо у хотелу у долини, и што би рекао Жером - Тhis is Mountain Academy, not Military :).
А сутра... Правац - Француска!
