Пауза између другог и трећег стадијума, била је кратка. Главни задатак који смо, ми (учесници) имали, био је да осмислимо програм за тај, трећи стадијум.

У питању је био индивидуални рад, и очекивало се од сваког од нас, да направи по три предлога, у коме ће обрадити питања логистике, а који ће се уклопити у добијене оквире и наравно, у планирани буџет. Уз све то, презентација сваког предлога, не више од пар слајдова. Не могу рећи да је први пут да сам се сусрела са оваквим задатком, али је засигурно најозбиљнији.

Поред позитивних коментара, савета, и предлога за наше сличне будуће радове (стварно је леп осећај кад видиш да се рад цени ;), одлучено је да идемо у Пиринеје.

Обзиром да је крај октобра, Пиринеји би требало да нам омогуће бар некакво пењање у високим планинама, за разлику од централних Алпа, где у то време, и није баш пењачка сезона.

Сврха овог стадијума, била је да осетимо шта све доноси пењање у високим планинама . Пењачки циљ нам је био понављање најпознатијих гребенских смерова у региону Пико Ди Ането(који је уједно и највиши врх Шпаније). Читајући о тим смеровима, увиђам да није поента у њиховој тежини, већ у комплексности, што се одражава дугачким приступима, дугачким пењањем и наравно, напорним силаском. А и силне препоруке о ноћењу у "Хотелу Ането", по могућству по ведрим небом, већ ми говори да ће ранац бити пун ситница које олакшавају бивак.

Број људи који пење у тим крајевима, доста је мањи него у централним Алпима, тако да класичне проблеме, типа - укрштање ужадије са другим навезама, велики број људи у смеру, и све остале нус појаве произведене масовношћу, сведене су на минимум.

Узбуђење је било толико велико, да сам опуштено кренула на пут, не размишљајући о оним стварчицама које у фантастичној нам домовини НИКАД не смемо занемарити... То што сам се опустила да размишљам мало прозападњачки, и што сам мислила да сам слободна да путујем где хоћу и кад хоћу, довело ме је до нигде другде, него до ситуације да кренем на пут нпр. данас, а да ми виза важи тек од сутра... Браво Сано, сваки пут превазилазиш саму себе!

Па шта сад, бар сам рођендан провела у вожњи до границе и назад, ајд, ко још може тиме да се дичи...
 

Аутобус стаје у 4 изјутра на аутобуској станици у Минхену. Пустара... Само људи који чекају ове "наше" да се врате са одмора из Србије.

Мене не чека нико. А и не враћам се са одмора. Штавише, наредних недељу дана доживљавам као одмор од споменуте локације. Провешћу их у месту о ком сам читала на нету, са људима са којима сам у комуникацији преко нета, и пењаћемо на местима које сам такође проучила на нету. 

/... питам се како ми је изгледао живот пре откривања интернета.../

Није ми први пут да сама путујем на мало удаљеније дестинације. Али овај пут имам велику трему од свега што ме очекује. Иако знам већ више од пола година да сам учесник пројекта, ово је први пут да се сусрећем са свима њима. До тог момента, нисам реално била свесна, каква ми се прилика пружила... 

Првих пар дана, практично и нисам била "на ногама"... У Спортшустеру смо имали  прес конференцију, праћену презентацијама наше академије, и реномираних, раније споменутих пењача. Иако је званични језик пројекта енглески, овде се све одвија на немачком. С почетка ми бива тешко да пратим, мада ми се временом открављује знање немачког из основне школе, али уз фотографије и коментаре везане о планинама, делимично бива лакше ...

 Посматрам своје колеге... Мој недолазак на први стадијум се осећа, јер имају већ неке заједничке успомене.

Патрисија, 25год,  (Немачка/Аустрија), се радује што коначно више није сама девојчица. Бенџамин, 21год, (Аустрија) користи прилику да постави Ули Штеку и Роберту Јаспару што више питања. Из његових очију избија сјај и ентузијазам, иако је већ пар недеља са гипсом на нози, и ко зна кад ће опет проходати, веома пажљиво слуша Улија, који је скоро попео северну стену Ајгера за испод три сат(док пишем овај пост пар месеци касније, Ули је попео и северну стену Гранд Жораса, такође соло-време испод три сата, и на тај начин комплетирао три најпознатије северне стене у Европи). Јирка, 26год, (Чешка), мало се жали на медијску пажњу коју имамо, али, опет, све је то део уговора. Тито, 22год, (Италија), ме је прво питао да ли планирам да пењем Пиц Бадил, па тек онда остало ;). Корне, 28 год(Холандија) већ много прича, и то се веома осећа у групи. Матијас, 25 год(Француска), слабо говори енглески, а Феран 28 год, (Шпанија), са савршеним каталонским акцентом покушава да се споразумева са свима нама.

Ферана сам први пут упознала у Велсу (Вел. Британија) 2006, на сусрету алпиниста, где ми је његова девојка била цимерка(ретке 2 даме на том скупу...). Сећам га се и по презентацији коју је држао о свом локалном пењалишту, Монсерату, да доста хумористичним приступом, али ипак озбиљно. У јесен 2007, одлазим у исти тај Монсерат на течај за инструкторе пењање који планирају да раде са клинцима, и где један од локалаца није ни мање ни више него Феран. Кад сам сконтала да је и он примљен на овај пројекат, запитала сам се о питању случајности васцељене. 

На први поглед, тј. током тих недељу дана, покушавала сам да сконтам како је то да смо баш ми одабрани, од преко стотину кандидата из Европе. Ево нпр. Феран је попео у "раној" младости Вокера(о да, "оног" у Гранд Жорасу). Јирка је попео Нос у Јосемитима... У ствари, откуд баш ја?

Ја сам са пењањем почела крајње случајно, сад већ давне 2001. (можда и неки наредни пост посветим анализи речима типа случајно, случајност). Апсолутно 100% сам сигурна да сам била најсмотанији течајац на свом течају.

/...и дан данас се сећам израза лица инструктора Радослава кад је видео како ја покушавам да се навежем на уже.../

Пре тога нисам знала ни да има разлике између речи уже и канап, а искрено, после тог течаја, ма све ми се помешало! Међутим, одгајила мајка самокритично дериште (успут, та иста мајка је потписала сагланост да ја идем на течај, јел да, ;), била сам малолетница...), које је одлучило да и не мора баш да буде најгора... Него, ај ти ћеро, корак по корак, откривај шта ти је тај твој планинизам (тако су то звале моје другарице, док су још хтеле да спомињу ту реч...). Полако, упознавала сам све видове тог спорта, дисциплине које се преклапају, иако наизглед није можда приметно. 

Пењање у сувој стени - покрети који се ме заувек везали за овај спорт. Равнотежа, техника, снага, психа, примењене на плочама, пукотинама, стеберима, каминима... Што си утрениранији, све више уживаш у сваком покрету, сваком пређеном метру, свакој попетој смери...

Пењање у снегу - Другачији начин пењања, у рукама имаш цепине, на ногама дерезе, често си мокар, смрзнут, прљав... Сигурна сам да има нешто што ме привлачи овде ;).

Турно скијање - могућност приласка веома удаљеним местима, при чему улажеш доста напора, не би ли се на крају засладио спустом, бар по заснеженом шумском путу :)

Изгледа да је моја свеобухватна активност, као и то да сам пењала на бројним и разноврсним пењалиштима широм Европе(почев од Бугарске, Хрватске, Словеније, Француске, Шпаније, па стигох до Велса и Шкотске на острву) утицала да се нађем у овако вешто одабраној дружини. Можда су организатори, увидели одлучност и ентузијазам, као и чињеницу, да ме на сва ова места нико није слао сам од себе, већ да сам за сваки пут уложила озбиљан дебели труд ...

/... шетња поред Лох Неса, пењање у Бен Невису, посматрање кајакша са штанда, на клифовима северног Велса,

кафа у средњовековном градићу у Каталонији, пењање на светој земљи Монсерата, посматрање изласка сунца са Дегуте гребена док Европа спава, осећати дух искрених ентузијаста у највећим стенама бивше Југе.../

Поред нас осморо, ту су били организатори из Моунтаин Хардвера- менаџмент тима, Фред и Енси, као и Жером, који је идејни творац ове акедемије. Жером се може описати једноставно - особа која ради као учитељ у школи за децу са посебним потребама, и често, пре посла, оде на јутарњи base jump, па након тога, у учионицу... Невероватна особа у сваком погледу. Пењањем се бави цео живот, и наравно, планински је водник(UIAGM).

Стручни сарадници,или ти пл. водници који су нас подучавали и снадбевали триковима на нашој академији, су нам били и Себ Фосак,

ужасно скроман и дружељубив пл. водник(који, морам да споменем,  нас прати и обучава на сваком стадијуму, а иначе, је добитник Златног цепина 2000), затим ултра јак човек - тиролац,Курт Астнер(који је за време нашег боравка у Лоферу, попео на поглед 7с+..., па grivel - локалац из Шамонија, Бруно Роберт, који је попео скоро све у масиву Монт Блана, а и шире, локалац из Баварске Давид Гутлер, ма све у свему неверованто јака екипа. Поред њих, посебне "мастер-клас" часове, давали су нам профи атлете МHW-а, Неил Гришам из Британије, као и Клемен Премрл из Словеније.

Искрено, тада у августу, у Лоферу, осећања су ми била ултра усковитлана. Од тога да ме нервирају сви редом, јер их не разумем обзиром да сви причају или немачки или француски (срећом, Клемен је био ту); до тога,  да у животу нисам била у концентрацији јачих пењача (и да вероватно и нећу) па да покушавам што више ствари апсорбујем, што је пак често проузроковало колапс у мени. Ако при томе додамо да сам добила опрему, о којој сам до јучер могла само да маштам... Јојјј.... Могу да кажем само да су ми се осећања искристалисала и смирила доста касније након тог стадијума!

Да, да, тако је отворено једно ново поглавље у бајци која је почела пре 25 година - Сана у земљи чуда...

"Ласта" је кренула на време из Београда, за нешто мање од 20ак сати, оставила ме у Минхену. Први дан нам је по плану био резервисан за посету спонзорима наше школице, радњи Sport Schuster у Минхену, где смо уједно и присуствовали презентацијам које су држали профи атлете Роберт Јаспер (Robert Jasper) и Ули Штек (Ueli Stecк). Након слика и прича које оставаљају без даха, крећемо ка Лоферу, који нам је био база наредних недељу дана.

Лофер се налази недалеко од границе између аустријских регија Тирол и Салцбург, и како каже Википедија, представља скоромно скијалиште... Обзиром да смо имали савршене временске услове, нашој екипи је Лофер представљао рајско место.

Екипа је бројала опет једног члана мање, у погледу нас кандидата. Овај пут, недостајао је млади Бенџамин(Аустрија), који је пар недеља раније опасно повредио скочни зглоб, и неће нам се у пењању, придружити све до 4 стадијума. Иако није био у могућности да пење, једно вече је посетио весели камп, и донео нам фантастичан домаћи Тирамису...

Пењачки дани су почели од краћих "модерних" смерова, на којима смо се "упознавали" у пењачком погледу и усаглашавали технике које користимо, и на тај начин се у неку руку припремили за Wilder Kaiser, најмањи планински масив Алпа, где су својевремено пењали пионири алпинизма почетком 20.века, Дилфер, Пројс, Ашенбренер, Хекмајер, Харер, а чија се достигнућа и дан-данас препричавају.

И пењали смо у селу браће Хубер, и ишли гондолом на врх брда да би одатле абзајловали до испод стене па тек онда на пењање(е ту сам сконтала да је она акција од пре неки дан из Горњака у ствари у рангу камиказа...), али Wilder Kaiser је оставио невероватан утисак на мене!

Прво сам мислила да је то због тога што је приступ од који сат, па ме је о'ма асоцирало на родну груду (шала...).

Кречњак изузетног квалитета... До тад сам увек имала да кажем нешто паметно везано за квалитет наше стене (као, па није баш толико лоша...), али после овога... 

Чини ми се да је доста једноставније развијати своје пењачке способности на местима, где је квалитетна стена, где постоје пењачки водичи у којима можемо наћи разне информације о смеровима,  па тако није ни чудо што је број пењача "тамо" немерљиво већи, а висина оцене које се ту пењу одскачу од наших појмова "оцена".

Поред класичних смерова у Кајзеру(од којих неки датирају из 19.века!), постоји и велики број модерних смерова. Најтежи смер (Х+) је пре коју годину, у Флајшбанку попео Стефан Гловац, и могу рећи само да је језиво гладак зид у питању... превисан... Respect!

/...Смер - Логичне линије, које, ако их добро прочиташ, воде на врх. Коришћење природних пукотина, омогућава да са мало мање снаге, савладаш наизглед, непремостиву препреку. У зависности колико си добар, уочаваћеш све ситније рељефе који ће ти омогућавати даље напредовање.../   

Стена у Кајзеру обилује великим бројем пукотина, камина. Према геолошкој еволуцији, годинама таложени дебели кречњачки седименти су претпрели јаке притиске, који су их толико доформисали, да није реткост видети скоро вертикалне серије слојева... Што значи, стварно много "меса" за пењање.

Кад се узму у обзир фактор квалитетне стене, традиција пењања и сам број људи који одлазе у планину, није чудо што су ретки делови стене тамо остали непењани!   

Некако ми се чини да сам на крају баш лепо пропењала тамо . А покупила сам и неке форице од оних "мало" искуснијих пењача, и увидела да оно што сам учила и радила све ове године, стварно шљака... Још кад бих успела да то пренесем другарима, и да уместо бескрајних дискусија, порадимо на конкретнијим стварима, могли бисмо и ми да имамо наше Кајзере у близини ... 

А сад, повратак у Србију да челичим психу за пењање код наске...

пс. онај младић Ханс Дилфер, не знам какву је психу имао кад је пењао све те смери... Ако узмемо у обзир да је пењао почетком 20.века, и да је имао, поред луде воље, вероватно неки пар распаднутих ципела, комад кудељног ужета, могли бисмо само рећи : Свака част. И добро се запитати шта нам је више омогућила сва та лепа и сјајна опрема... Осим изговор за нови плакар

Приметила сам, да кад си запослен, време пролази невероватно брзо... Док сам трепнула, август је већ увелико био ту, и пут за Минхен, место окупљања за други стадијум школице, је био удаљен свега пар дана..Овај пут, лоша срећа ме је заобишла .

Како сам визни проблем решила, у претходном периоду сам могла да се посветим опоравку и лаганом враћању пењању. Просто ми је било фасцинантно колико ме је инфекција исцрпела, али корак по корак, снага се враћала. Генерално, трудила сам се да будем што активнија (кад живиш на терену, то дође некако у опис радног посла), а викенде сам проводила по могућству у стени.

Последњи викенд пред пут за Тирол, провела сам у Горњачкој клисури са Маријом и Синишом, и сећам га се као да је јучер било...

Тешко да бих и могла да заборавим веома честу авантуру са наших пењалишта...

Приступ од 2-3 сата, кроз шибље и прашуму, наравно "пречицом", пењање крушљиве стене од скоро једва 2 цуга, психологија или лудост, абзајл са рефлектора за мобилну телефонију, па крљање по сипару до кола... Срећом имамо развијену мобилну телефонију, у супротном, одакле би абзајловали?!

У припремама за #1 стадијум, почела сам да примећујем и знаке немоћности. Како физички, тако и, хм, бирократски. Била сам преуморна више безуспешним јурењем веза термина по другим амбасадама, кад ми се у једном моменту јавља Марко Презељ, један од водећих словеначких алпиниста.

Без обзира што ме не познаје, ипак ми помаже у ситуацији око гарантног писма(он је један од представника школе испред које ме је Томаж позвао). Хвала! И сад кад је писмо стигло и предато у амбасаду (2 дана пред планирани пут), ја коначно примећујем физичку слабост која ме мори већ данима, и мерим температуру...

На дан планираног пута, лежим у кревету, са температуром од +40степени, да би ускоро завршила и у болници, где сам провела следећих 10ак дана због јаке инфекције... Што би се рекло, за попиз***! У болници сам преузела пасош од Синише, и то са визом (иронија...), мада, пут у Аосту више није долазио у питање .

Да малер буде већи, на боловању сам била током ускршњих празника...

Срећом, доктор ми је преписао постболничку терапију, па смо били мало и у шетњи кроз легендарну долину Врата...  

На крају крајева, све се дешава са неким својим разлогом, зар не?