Мирис лета... Пут нас је довео до Јужног Тирола, регије која је канда малко другачија од остатка Италије. Са занимљивим језиком, дефинитивно заборављамо да смо у Италији. Лето је, и свуда је препуно људи. На превоју Села се једва пролази од свуда паркираних што кола, што каравана.

Бициклисти, мотористи, шетачи, блејачи - нема кога нема! Не могу ни да замислим како ово место изгледа зими, кад је овде ски сезона. Кажу да је ово једно од највећих скијалишта света, да има повезаних неколико ски центара, са преко 1200 км стаза... Па то је скоро као одавде до Београда!

Овде смо остали 2-3 дана, нашли смо фантастичан штек са веома добром пратећом инфраструктуром, поготово ако пада киша, а падала је ;). (заинтересованим: доста штекова има и на путу за Села превој, али знају да буду "велике" гужве). За пењање овде има ствари за пар векова... По именима првих пењача закључујемо да им је ово "право игралиште" - да не кажем, окућница. Снимили смо Меснеров смер с краја лудих '60., и сад ми је јасно зашто их називају лудим... мора да је ту мало радио Вудсток, деца цвећа, ово-оно... (не)срећом нисмо ушли у њега, већ смо продужили до 3. прста Села, и ту се утркујући са пењачима. Одатле сам први пут видела, да у стени од 300 м, буде бар 7 навеза (двојних, тројних...)! Јесте да је овде стена толико исполирана, да нема шта да отпадне, али брате мили... Никако ми не би било пријатно у таквој ситуацији! Такође сам пратила погледом и оне пењаче у Меснеру - не бих им била у кожи, поготово са полумокром стеном! А вала тај дан сам и могла да зверам унаоколо, обзиром да сам узела "слободан дан". Силазак са треће игле је веома занимљива тура...

А са превоја Села, веома лепо се види северна страна Мармоладе са својим глечером на коме се скија и лети. Ко зна, наравно. Иако смо ми доста више били заинтересовани за јужну стену Мармоладе, сценарио стварно оставља без даха... Предвечерје, избацили смо наше фотеље на превој, блејимо у перјаним јакнама, а из Београда јављају да се асфалт топи. Лепо је не бити у Београду лети!

Из Вал Гардене смо се спустили у Малгу, оставили ствари у кампу, и у предвечерје се упутили ка дому Фалијер. Није лака одлука. Имамо 2-3 дана до повратка у паклене врућине, прогноза је добра за сутра преподне, а већ касније нам препоручују да смо у кампу. Стратегије, мозгања, сабери-одузми, ходај, и ето те. Испод стене која је широка пар километара, а висока па скоро километар! Покушавамо да се оријентишемо, да нађемо нешто познато и карактеристично, да сконтамо куда иде тај "Дон Кихот".

Облаци су навлачили, и затварали нам платно над дуго очекиваном краљицом Доломита! Није фер - стварно није фер :(...

Оставили смо ствари у дому, и прошетали мало ка стени, али без среће са облацима. Надали смо се да ће са раним доручком бити боље. Али сем што је био и сувише рани доручак, и што је био никакав - облаци су и даље били ту негде. Ок, није изгледало као да ће да киши, али у великој и непознатој стени, фали нам још само да је не видимо целу... Живот није бајка?

Миц по миц, бити или не бити. Немогуће је да се не питаш да ли треба кренути или не. Мислим, или ћеш да погрешиш или нећеш. Веома једноставно!

Лагано, са сваким цугом пратимо какви су силази. Ту су још 2 навезе, па се држимо заједно. Буквално.

Не могу баш да се препустим пуном уживању - нема томе места овде?... Покушавам да сконтам на тој смањеној видљивости куда даље, да мислим о оним тежинама у горњем делу стене, па да ли ћемо стићи на жицу за силазак, да ли ће се ови облаци подићи икада, ако окаснимо, како ћемо преко глечера? Пресија, пресија... Овај пут нема драгих другара водича, да помогну у одлукама - сами смо. Оооо, није ли ово велика полица...и сунце?

Све је лако кад си млад - или је барем лакше кад се појави трачак сунца...

Наравно да није лако ни кад си млад, напорно је и некако не престаје! Хоће ли тај врх више, распадoсмо се од пењања :) ?!

Веома занимљив смер...

Врх. Тачно је 16 часова, 00 минута, 00 секунди. Поглед је екстра - гледамо одлазећу гондолу, а гледа и она нас! И не зна се ко је срећнији ;)...

Ништа Миљенко, ондак мало снимање, абзајл до глечера, и ко прави јунаци пешке до језера. A некако ћемо и да кампа да се довучемо. И онако су жичаре само за пајсере...

Следећа станица - Tre Cime di Lavaredo. Историјско место, невероватан поглед... Нажалост, и невероватна цена паркинга, тако да смо остали само један дан... У мору смерова, треба се одлучити за онај један. Кад се узме у обзир наше време задржавања у Три Ћиме, и већ очекиване поподневне падавине, избор нас доводи до још једног класика "Пукотина Пројс" у најнижој Ћими, или ти, по том талијанском, у Пиколисими! Карактеристична пукотина која се пружа скоро целом дужином...

Гдин Пројс(Paul Preuss) се давних дана уписао у историју алпинизма, уз доста других пењача који су допринели његовом развоју, али је мали број пењача који су имали исте погледе на пењање као и сам Пројс... Можда једна од најзанимљивијих његових одлика била је та, да не само што је солирао смерове, већ се и истим путем враћао, тј. отпењавао. То можда сад и не звучи као нека много битна или занимљива информација, али када се у стени сетим овога...?

Пењали смо смер нешто дуже од планираног. Скоро да сам то и заборавила, да ме није Синиша скоро подсетио. Ја сам у једном моменту хтела да "олакшам" то каминско пењање и да изађем на плоче, срећом, успели смо скоро безболно да се вратимо у лепи, хладни, камин који као да краја нема ;). 

Пењање у камину зна да буде веома чудно. Не држим се за ништа, а ту сам у стени... Упирем се леђима, ногама и рукама И напредујем лагано навише.  Синиша ми је причао да кад је пењао "Љубичасти сан" пре пар година, да је од тог упора, зарадио подливе од појаса... Каже да су му се оцртавале оне гајке на које се качи опрема ;). Језиво... Ипак, овде су међуосигурања, како он каже, чешћа него тамо, па је ипак било мало лакше. Након 3 сата смо на врху, спомињемо још једном Пројса, који исти тај смер након пењања отпењао (нисам споменула да је он пењао почетком 20.века), и уз кишу силазимо кроз мокри Дилферов кулоар кроз који мало-по мало, језди камење. Наравно, кад смо изашли из стене, скоро да је сијало сунце!

Осмотрили смо још једном јужну стену Пиколисиме, гледали Касинову линију (тада је гдин Касин још био жив са својих 101 годину!), и сконтали да ће то сачекати неки следећи пут. А и ја бих хтела са другарицама да пењем Дибонову кантну, па... до неке следеће прилике! Сад, правац у ново место, јужни Тирол!

Одлазак са паркинга код дома Ауронзо се дешавао као по правом филмском сценарију. Ми, револтирани што је паркинг контрола хтела да нас одере и више него што пише у нашој књизи за цену паркинга, демонстративно одбијамо плаћање, и чекамо погодан моменат да зјаздимо поред "капије". Наравно, на оном дивном певљивом талијанском нам чика вероватно псује све по списку ;), спомиње карабињере, диктира им наше таблице... Силазећи низ серпентине, примећујемо стварно карабињере у упадљивим колима, који иду ка нама, и као у филму, појављује је се проширење поред пута. Паркирамо се иза неког зида, и након њиховог проласка, задовољни силазимо ка језеру Мизурина. Наше задовољство је трајало таман толико, да смо након неког времена, ћутећи, обоје сконтали да смо ипак мало претерали... Вратили смо се до доње капије да им платимо, али, након објашњавања целе халабуке, чика се само насмејао, вратио нам паре, и махнуо! Богами су чудни ти Италијани...

Јест да сам сазнала да је овај чланак, иако сам га тек данас видела, изашао рецимо пре 2 године, мислим да та чињеница не утиче на то Објавити или Не...

A на конто овог чланка, добила сам и следећи линк...

Волела бих кад бисмо имали времена, да тако чешће зјаздимо на неки дужи пут. Спакујеш ствари, отвориш ауто-карту, и вози... Правиш паузу тамо где сконташ да има неко пењање. Тј. кад видиш знак за arrampicata...

Мало пењеш, протегнеш ноге након вишечасовне вожење, и настављаш даље. Није згодно ако те ухвати киша ту негде у Доломитима, али је згодно ако је неко већ био ту, па зна по који штек за спавање. Од нас многобројних ;) путника овог "roadtrip"-a, Синиша је био ту претходне године, ја нисам. Толико о путницима.

Штек је био негде у брду, кад се скрене са главног пута, и приметих да нисмо једини. Овде, у пењачким крајевима, веома је нормално живети у колима. Значи, преко дана пењеш, онда касније из кола извадиш клопу да спремаш, па испред кола мало једеш, онда све спремиш и у колима спаваш, или можда и поред кола. И тако сутра. И сутра. Не кажем да је комфор 100 %, али је "исплативо", ако ме разумете... Али супер је што можеш сваки дан негде другде да одеш... Благословен био онај ко је измислио оне удобне  мобилне куће!

Прошле године, кад су се другари вратили са Доломита, прво сам се одушевила неким стеницама, које се зову, по српски, Ћинкве Торррррре. Сам изговор Cinque Torre у мени већ одражава неке топле емоције, мада је уствари крив можда и тај италијански. Све је бре нешто певљиво и лепо звучи, а најлепше ако немаш појма шта значи ;). Наравно да кад смо планирали ди ћемо и шта, да је то било на 1.месту. Тако да смо сад то изабрали за "аклиматизацију".

И то је стварно био добар избор. Налази се у срце Доломита, одмах изнад познатог, сад већ монденског места Cortina di Ampezzo. Пре 100-200-тињак година верујем да је било неко сеоце, да не кажем селендра... Надморска висина од ~2200 мнв, смерови од десетак до пар десетина метара, сви добро опремљени, штавише пуни и добро излизаних хватова (као и многа таква позната пењалишта)... На местима  са тако добром логистиком, на најбезбеднији могући начин је омогућено упознавање са "Вертикалним Светом Доломита". Ретки су смерови чији је нагиб испод 90 степени, само је питање величине хвата. А то је наравно све супротно од наших смерова, у којима је скоро све испод нпр оцене V - оборено. И још једна супротност од наших стена, а тако типична за неке италијанске стене, а то је да врве од број људи у њима. Није битно да ли су само у шетњи, или на пењању, или на неким фератама, или само обилазе "Стазе I светског рата"... Свакако је покушај ући у (најпознатији) смер Мирјам је еквивалент доћи на ред у Меркатору кад је снижење у току (а и кад дођеш, одушевиш се углачаношћу стене :)...). Смер по смер, и лагано заборављаш и да постоји крушљива стена...

Након упењавања, на ред је дошла и Tofana di Rozes... Огромна стена која се све време види са Cinque Torre.

Дамјан, Стева и Синиша су прошле године тамо пењали једно "ребро", oко 500 метара стене. Смер који смо ми одабрали да пењемо, Constantin-Ghedini, друг Дамјан је такође пењао, мада 2 године раније, на неком од сусрета алпиниста. Непозната (мени) стена, непознат нам смер. Срећом је дан леп и сунчан. Кад смо стигли испод смера, приметисмо да стиже за нама и повећа група људи. Прво смо мислили да су трекери, или ови који иду по фератама, међутим, не... Познат језик - Тукај су већ неки плезалци... Испостави се да су у питању алпинисти из Марибора, који овуда воде своје "свеже" чланове у праве алпинистичке посластице...

Поделили смо стену у блокове, и кренули... Друго ребро са десна... Не могу да кажем да је овај смер најтежи који сам пењала, али сигурно се у том моменту налазио на првом месту листе најстрмијих смерова.

Готово све време сам видела подно себе и оне словенце, и приступну стазу, и кола ;), тј. кућу. И није ми би лако у детаљима, али преживесмо ;)... А није ми било лако у оном делу који као не носи оцену ;) - треба изаћи на гребен... При крају је почела и киша. Мада, најнезгодније је било што смо имали лошу скицу успона. Иако веома хваљена књига - "Класични успони у Доломитима"(она плава, са жутим словима, има енглеско и немачко издање), ипак не даје довољно прецизне описе. Захваљујући новим технологијама, сликали смо опис од словенаца, и њега смо се држали до самог краја смера... У длаку смо избегли озбиљније падавине у стени, али нас је мало закачило у силазу. Иначе, силаз је невероватан - стаза по сипару који је италијанска војска "сабила" ко зна чиме, и уопште се не покреће у силазу... Кад смо изашли из облака, ту је било и сунце, па смо лаганим ходом чаврљајући сишли до доле... У питању је био дан светог Илије, подсећање на Весну и Бојану, и Жијево... Боже, прошло је 7 година од несреће. Касније је опет кишило... И грмело.

Сезона је стварно била живописна...

Би јул. Након фантастичних 10 дана у Шамонију, време је за Шпик. Тај пирамидални врх који се види ако идете словеначком магистралом од Мојстране ка Крањској Гори. Мој први контакт са том планином је био прошлог пролећа, кад ме је Де водио на постболнички опоравак у Јулијце. Пре тог дана сам Шпик замишљала, као пирамиду којој се приступа бар 2 дана јахања, нешто попут Жијева у Црној Гори... А кад сам сконтала да се са магистрале види смер... Ајме мајко, где ми живимо!

Кренули смо у суботу ујутру - нисмо пуно журили, и овако је јака киша планирана за тај дан. До Љубљане је пљуштало, као да неће никад стати. Фантастичан осећај, кад знаш да у понедељак ујутру мораш да будеш у Београду. Куд нам не паде на памет да се бавимо пецањем, бар живимо на рекама. Јок, хоће деца у планине, иако су најближе на 600 километара...

У Гозд Мартуљку смо успели да нађемо кључ од бивака, би већ касно поподне, и киша само што је престала. Са запада се промањало сунце, као благи подстрек да ће сутра стварно бити леп дан, као што смо и гађали са прогнозом. Фића и ја смо кренули ка биваку, а Синиша је отиша да остави кола у Крањској Гори, како би нас сачекала тамо сутра - јер је силаз са брда у другу долину, и нешто касније нам се придружио у биваку као са алпских разгледница (кариране завесе... ).

Првобитни план је била Диретисима у северној стени Шпика, што је била Синишина жеља, али услед разноразних разлога, ипак смо се упутили ка Директној. (моја жеља )....

Елем, северна стена Шпика иначе спада у класике Јулијца, да не кажем - Три Проблема Јулијских Алпа. Осим импозатне висине стене која је нешто мања од 1 километра, након ступања на врх од 2472м, следи веома напоран силаз по захтевном терену. Али није само то. Директну смер у Шпику је давних дана, тачније 1926. године, прва попела госпођа Мира Марко Дебелакова, и на тај начин обезбедила себи улазак у елитни лондонски алпинистички клуб, а дајући другима добар домаћи задатак.

Језиво сам била знатижељна  да прођем кроз њен смер.

Пар стотина солирања, преко Зелене главе до Дибонове полице. Јахање занимљивих торњића...

Даље по жљебовима, жљебовима, жљебовима... Хехеее, то је све што ми је сад остало у глави... И сећање да стена и није фантастичног квалитета... Након 9 сати, наша тројна навеза је била на врху. Кратак предах, трк низбрдо, ождеравање, и поново вишечасовна вожња до Београда. Чак су пустили и мене да возим... Брз викенд, нема шта...

Резиме - пењање тог смера представља пењање по словеначкој историји пењачког стандарда из '20.-их година прошлог века. Једне госпође. 

Морам признати да сам се у тој громади од северне стене водила логиком - да сам ја Мира, и да је сад та давна година, куда бих ја прошла у својим ципелицама... Ипак, ја сам имала пењачице, сву златну и сјајну опрему, и просто је немогуће осетити то на исти начин. Сад кад погледам, цело лето смо провели у неким смеровима, фантастичним класицима, и сваки пут ми остане реченица - Ко су били ти људи, који су у то време пењали стене, које су и дан-данас "референтне" (што значи - баш си "фаца" кад попнеш нешто што је попето пре 100 година)... Волела бих да имам неку временску машину... Само пар минута за који интервју са свима њима - Мира, Пројс, Дилфер, династија Дибона, и многи други...

Наставак следи...Мирис Лета...